Milica Blagojević

Tokom studiranja Primenjenih umetnosti, modni skaut me je zaustavio na ulici, i ubrzo sam počela da se bavim manekenstvom po svetu. Dosta sam bila okrenuta tom pojavnom aspektu tela, shvaćenog kao set nekih parametara koji se moraju rigorozno održavati.

Krenula sam na jogu zbog potrebe da se bolje istegnem posle intenzivnog treninga. Nakon nekoliko časova, pored fizičkog, počelo je da mi se opušta i emotivno biće. Sve manje je trening bio odnos prema telu, a sve više odnos sa telom, neka neverbalna komunikacija sa sobom.

Na časovima se bavim osnovnim asanama kojima se pristupa temeljno. Malo manje repeticije pokreta - nema toliko deset ponavljanja levom, deset desnom rukom, nogom - u položajima se ostaje duže - ne brzamo iz jednog u drugi. Kroz naizgled statične položaje dajemo sebi vremena da se napravi prostor u nama; a uz pomoć asana istražujemo i osećamo više taj prostor.